Jedno od osnovnih prava deteta, koje garantuju Konvencija UN o pravima deteta i Porodični zakon Republike Srbije, je da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Takođe, pravo je deteta da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost.
Nažalost, u praksi su česte situacije da roditelj kome je dete povereno na staranje (najčešće je to majka) ne dozvoljava drugom roditelju (najčešće ocu) da redovno viđa dete u skladu sa modelom viđanja koji je predviđen sudskom odlukom. Razlozi za ovakvo ponašanje, odnosno uskraćivanje ili onemogućavanje detetu da održava lične odnose i neposredne kontakte sa drugim roditeljem, su različiti: neuredno ili neblagovremeno plaćanje alimentacije, neplaćanje alimentacije od strane drugog roditelja, a nekad je to osveta zbog povređene sujete jer je drugi roditelj zasnovao novu van/bračnu zajednicu. U tim situacijama roditelj često instruiše maloletno dete protiv drugog roditelja i usađuje osećaj nesigurnosti ili krivice u dete. Razlozi su brojni i različiti. Opravdano se postavlja pitanje posledica koje ovakvo ponašanje roditelja, koji uskraćuje jedno od elementarnih dečjih prava, ostavlja na dete. Nesporno je da negativnih posledica ima i da one ostaju, često, do kraja života. Te negativne posledice se ogledaju u stvaranju osećaja nesigurnosti i/ili osećaja krivice kod deteta, potom često deca da bi pridobila naklonost roditelja počinju da manupulišu i pribegavaju “sitnim” lažima, a iza svega toga se krije, uglavnom, strah od ostavljanja.
Svakako da roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo ima daleko veći uticaj na vaspitanje, fizički i mentalni razvoj deteta i zbog toga je važno da omogući detetu da nesmetano održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim osobama. Naravno, ovo sve pod pretpostavkom da drugi roditelj, srodnici i druga bliska lica žele da održavaju lične odnose i imaju neposredne kontakte sa detetom.
Pravni “put” da roditelj, sa kojim dete ne živi, realizuje pravo na viđanje sa detetom, jeste da pokrene izvršni postupak ukoliko postoji pravnosnažna i izvršna sudska odluka. Celishodnost i sve mane tog postupka su manje-više poznate većini. Dešava se da roditelj, sa kojim dete živi, izbegava da preda dete drugom roditelju, pa se izvršenje često odlaže i tako prolongira.
Zakonodavac je obezbedio da se pravo deteta na izdržavanje zaštiti kroz dve vrste postupka: izvršni i krivični postupak. To znači da se lice, koje je u obavezi da plaća izdržavanje, ukoliko ne plaća izdržavanje može primorati na to na dva načina. Ili da se pokrene izvršni postupak ili da se podnese krivična prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja. Isti je slučaj sa pravom deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa srodnicima (najčesće su to bake i deke) i drugim bliskim licima. Osim izvršnog postupka, predviđena je krivična odgovornost roditelja koji uskraćuje svom detetu pravo da održava lične odnose sa drugim roditeljem ili srodnikom (napomena: krivičnim delom nisu obuhvaćena druga lica za koja dete vezuje posebna bliskost). Zakonodavac je predvideo istu vrstu i visinu krivične sankcije za oba ova krivična dela: nedavanje izdržavanja (član 195. Krivičnog zakonika) i oduzimanje maloletnog lica (član 191. stav 3. Krivičnog zakonika) , a to je novčana kazna ili zatvor do dve godine. Posledice nedavanja izdržavanja/alimentacije su imovinske prirode i otklonjive su, dok su posledice uskraćivanja/onemogućavanja detetu da viđa drugog roditelja emotivne i psihološke prirode i često su neotklonjive. Zbog različitih vrsta posledica, po mišljenju autora, potrebno je predvideti rigorozniju sankciju za krivično delo oduzimanja maloletnog lica iz čl. 191. st.3. KZ.
U praksi, nažalost, nisu česte situacije u kojima se pokreće postupak delimičnog lišenja roditeljskog prava ili postupak preventivnog/korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava kada roditelj uskraćuje pravo detetu da viđa drugog roditelja ili druga bliska lica.
Uskraćivanje prava odnosno onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim licima, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo, čini obično na dva načina: direktno i indirektno. Direktno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem jeste izričita zabrana upućena detetu (npr. “ne možeš da se vidiš sa ocem/majkom) ili zabrana upućena drugom roditelju ( npr. “ne dozvoljavam ti da dođeš da vidiš dete”). Indirektno uskraćivanje ovog prava se ogleda u instruisanju deteta protiv drugog roditelja, odnosno stvaranje osećaja kod deteta da ono samo ne želi da vidi drugog roditelja. U ovom slučaju postoji problem dokazivanja da je dete instruisano na taj način, jer zvanično roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo “dozvoljava” drugom roditelju da viđa dete i tako obesmišljava krivičnu prijavu zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. KZ (npr. situacija kada jedan roditelj kaže drugom “Ja ti ne branim da viđaš dete, šta ja mogu kad dete ne želi da te vidi”). U ovakvim situacijama bi adekvatna ustanova, specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima, imala značajan doprinos jer bi imala zadatak da utvrdi da li u konkretnom slučaju postoji indirektno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem.
Interesantna bi bila statistika u pogledu broja krivičnih prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja i krivičnih prijava zbog oduzimanja maloletnog lica odnosno uskraćivanja prava / onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem. Utisak autora je da je veći broj prijava za nedavanje alimentacije u odnosu na broj prijava zbog oduzimanja maloletnog lica. Takođe, bilo bi celishodno da se pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa drugim srodnicima i licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, zaštiti kroz krivično delo koje će obuhvatiti sve tri kategorije lica: roditelja, srodnika i druga bliska lica (koja ne moraju nužno biti srodnici). Prema aktuelno važećem Krivičnom zakoniku krivično delo “Oduzimanje maloletnog lica” obuhvata samo roditelja i srodnike odnosno član 191. stav. 3. Krivičnog zakonika glasi: “Ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom. kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.”
Autor: Marija Sara Jovanović, advokat
Broj pregleda ove strane: 4610
