Ustav Republike Srbije propisuje da svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece i da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome. Dok Ustav ne precizira da li ovo pravo pripada samo ženi već navodi da ovo pravo pripada svakome, Porodični zakon propisuje da žena slobodno odlučuje o rađanju. Ovom zakonskom odredbom se prednost u odlučivanju o rađanju daje ženi.
Istina je da živimo u tradicionalnom društvu gde je jedna od najvažnijih odluka upravo odluka o rađanju. Neretko se žene i/ili parovi koji se odluče da nemaju dece (bilo svojom voljom ili usled objektivne nemogućnosti da se ostvare kao roditelji) stigmatizuju u društvu.
Upravo na temu pritiska koje žene doživljavaju u našem društvu govori Nataša Đorđević, direktor Lisan Counselinga -agencije za savetodavno-edukativne usluge. U daljem tekstu prenosimo članak koji je objavljen i preuzet sa portala Russia Today:
“Iako smo na pragu 2023. godine, i čini se dosta evoluirali, majčinstvo je i dalje je jedna od onih tema koje se nameću ženama čim pređu dvadeset i neku godinu, završe fakultet ili počnu da rade. I taj pritisak ne jenjava, već godinama postaje sve jači.
Kao i većina devojčica, sada već žena, odrastala sam uz stereotip koji poručuje da, ma koliko uspešna bila na fakultetu ili uživala u poslu koji radim i karijeri koju gradim, sve to je nedovoljno ukoliko se nisam ostvarila kao supruga i majka. Kako su godine prolazile, i sama sam počela da vgerujem da je to tako.
Sećam se, prvi put su me pitali kada ću se udati i roditi decu kada sam bila na poslednjoj godini fakulteta. Tada sam već uveliko radila, i bio je logičan sled događaja: udaja i stvaranje porodice. Donekle se slažem sa time, međutim, ono što se zanemaruje jeste da je za svesno i zdravo roditeljstvo potrebno ne samo imati adekvatnog partnera pokraj sebe, već i biti spreman za ulogu koja menja život iz korena. Shvativši da u datom trenutku ne ispunjavam niti jedan od ta dva (za mene ključna) kriterijuma, rešila sam da nastavim sa studijama i usavršavanjem i gradim karijeru o kojoj sam maštala. I svaki put sam bila revoltirana pitanjem, jer ne samo da je to zadiranje u najdublju intimu, već su se na neki način svi moji uspesi stavljali po strani jer se nisam ostvarila kao majka. Nesigurnost koju sam godinama razvila jer “nisam dovoljno dobra čim nemam decu” počele su da me navode na razmišljanje koje je u potpunosti suprotno mom zdravorazumskom – da li treba da rodim dete samo zato što “tako treba” i zato što društvo nalaže da je to norma? Počela sam sebe da upoređujem sa ženama mojih godina, koje pored posla imaju decu, i odjednom sam postala kao ljudi iz moje okoline – više mi ni posao koji volim, ni to što imam stan i kola nije bilo dovoljno dobro, a putovanja sa prijateljima su izgubila svoju čar. Upala sam u zamku iz koje nisam znala kako da se izvučem. Sa željom da promenim perspektivu nametnutu društvom i poradim na sebi krenula sam na terapiju.
“Majčinstvo predstavlja jednu od najznačajnijih uloga u životu jedne žene, koja se najčešće doživljava kao parametar lične vrednosti i ostvarenosti u životu. Ukoliko bismo se osvrnuli na nedaleku prošlost, uvideli bismo da žena, pored uloge majke, iz koje je crpela poseban značaj i važnost, nije imala drugu bitnu ulogu u porodičnom životu. Bila je naprosto svedena na nivo prvo mlađeg, kasnije i starijeg maloletnog deteta, koje je odluke od značaja prepuštalo svojim roditeljima, a kasnije suprugu. Jedino polje u kojem je imala prostora da bude važna i značajna bilo je upravo polje majčinstva”, objasnila mi je kroz terapijski rad, Nataša Đorđević, socijalni radnik i transakcioni analitičar – praktičar “LISAN Kaunsling”.
Promene u društvenim kretanjima i razvoj društva uslovili su i promenu položaja žena, te žena više ne mora crpeti svoj značaj i važnost samo iz jedne uloge, uloge majke.
U zavisnosti od doživljaja sebe kao osobe ženskog pola, od razvijenosti samog društva, od položaja i modela ponašanja majke tokom odrastanja, učešća oca u odgajanju i vaspitanju deteta, prirode partnerskog odnosa roditelja tokom našeg detinjstva i odrastanja mi izvodimo zaključke o braku i deci, odnosno ulozi supruge i majčinstvu. Ukoliko smo doživeli da je naša majka bila žrtva porodičnog sistema, da se predala, odustala od svog života, posla i napredovanja zarad opstanka porodice i odgajanja dece, velika je verovatnoća da ćemo u braku i ulozi majke upravo videti nešto što će nas uvesti u gubitak mogućnosti i slobode, kao i strepnju od gubitka samih sebe. Jedan broj žena (ne mali) majčinstvo doživljava upravo kao predaju, a razmišljanja poput “to je to, šta sam uradila, uradila sam” mogu biti, pored brojnih drugih, jedan od razloga za prolongiranje, odlaganje ulaska u vanbračnu zajednicu ili brak i formiranje porodice, navodi Nataša Đorđević.
Uloga majke je, kao što i sama reč kaže – uloga, koja treba da se obavlja jedno vreme, a na koju osoba treba biti, kako zrela, tako i spremna. Iz date uloge, potrebno je i izlaziti i izaći na vreme. Veliki broj žena sa naših prostora, zaglavljuje se u ulozi majke, nanoseći štetu kako svojoj deci na prvom mestu,tako i sebi.
Ono što bih preporučila devojkama i ženama koje razmišljaju na ovakav ili sličan način jeste da zastanu, zamisle se i obrate nekom stručnom licu koje se bavi savetodavnim radom na vreme, a kako bi preispitale svoja uverenja, pre nego da uplove u vanbračnu ili bračnu zajednicu ili da postanu majke, kaže Đorđević.”
Autor: Aleksandra Ivanković
Izvor: RT
Broj pregleda ove strane: 205