Ovih dana imamo prilike da čitamo mnogobrojne novinske tekstove o „Severininom slučaju“ i odluci suda u Hrvatskoj prema kojoj će mal. dete ubuduće živeti sa ocem Milanom Popovićem. Čitajući te članke i sama sam bila zbunjena da li je u pitanju konačna odluka suda ili pak privremena. Nepoznavanje pravne terminologije često dovodi do konfuzije, te tako u konkretnom slučaju neprecizno izražavanje novinara može dovesti čitaoce do pogrešnog zaključka – da je Severina definitivno izgubila „pravnu bitku“ za starateljstvo nad detetom. Ovaj pojam „starateljstvo nad detetom“ često koriste nepravnici, dok Porodični zakon Republike Srbije koristi izraz „vršenje roditeljskog prava“, a Obiteljski zakon Republike Hrvatske koristi pojam „roditeljska skrb“. Dalje, treba razlikovati pojmove presuda i privremena mera. Presuda je odluka suda kojom se okončava sudski postupak, dok je odluka suda o privremenoj meri privremenog karaktera – ona služi da reguliše određena pitanja dok se ne okonča sudski postupak. Prema našem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, uslov za donošenje rešenja o privremenoj meri je da izvršni poverilac (onaj roditelj koji podnese predlog) dokaže tj. dovoljno je da učini verovatnim da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja (npr. plaćanje izdržavanje, održavanje ličnih odnosa, samostalno vršenje roditeljskog prava) bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje). U porodičnim sporovima žalba protiv rešenja o određivanju privremene mere ne odlaže izvršenje,što znači da se mora postupati po privremenoj meri od momenta njenog donošenja.
U „Severininom slučaju“ privremena mera kojom se dete poverava ocu do okončanja sudskog postupka ne mora nužno značiti da će sam sudski postupak biti okončan u korist Milana Popovića odnosno da će na kraju postupka dete biti povereno ocu. Novine su prikazale ovu odluku hrvatskog suda o privremenoj meri kao definitivni poraz Severine u ovom postupku. Vrlo je verovatno da će Severinin advokat podneti žalbu na odluku suda o privremenoj meri. Iz sudske prakse u Srbiji, obično ovaj postupak odlučivanja drugostepenog, neposredno višeg, suda po žalbi protiv odluke o privremenoj meri ume da potraje i po nekoliko meseci, čak i godinu i više dana. Nadam se da nije ista situacija u hrvatskom pravosuđu, jer to svakako ne bi išlo u korist Severine kao ni deteta. Dok se ne odluči po žalbi, postupak pred prvostepenim sudom „stoji“ i za to vreme dete će biti kod oca.
Iako su po slovu zakona porodični sporovi hitni, u praksi ovi sporovi traju neretko i više od godinu dana. Za to vreme, dok roditelji „vode rat“, najviše trpi dete. Što bi rekao moj saradnik – socijalni radnik „roditelji vode rat do istrebljenja sopstvene dece“. Nažalost, u pravu je, jer se često zaboravi na najbolji interes odnosno dobrobit deteta. Emocije nadjačaju razum i roditelji zaborave na interes deteta, koji se ogleda pre svega u tome da se dete prilagodi na nove okolnosti – da će živeti sa jednim od roditelja dok drugog više neće viđati uvek svakodnevno, možda će morati da menja prostor u kojem je do sada živelo i eventualno školu i niz drugih novih okolnosti. Svakako da je pravo deteta da ima oba roditelja u svom životu, da održava lične odnose sa srodnicima svojih roditelja… Ponekad mi se čini da su srodnici kao što su bake, deke, tetke, ujaci i dr. potpuno zapostavljeni, barem dok se ne postavi pitanje izdržavanja.
Najbitniji deo sudskog postupka u porodičnim sporovima jeste upravo regulisanje odnosa između roditelja i deteta. Roditelji umesto da se potrude da se što brže dogovore oko pitanja koja se tiču dece, oni ili jedan od njih skoro redovno zbog povređene sujete „kažnjava“ drugog roditelja preko deteta. Iako Obiteljski zakon Republike Hrvatske, za razliku od našeg Porodičnog zakona, predviđa obavezno savetovanje i porodičnu medijaciju kao preduslov za pokretanje sudskog postupka, ipak to nije dovoljno da se roditelji primoraju da ostave po strani svoje emocije i rešavaju konkretna pitanja koja se tiču dece. Dete često služi kao oružje koje se koristi protiv drugog roditelja.
Jednom okončan postupak razvoda braka jeste definitivno okončan kada se donese presuda koja se ne može menjati kasnije. Međutim što se tiče ostalih pitanja kao što su poveravanje deteta iliti starateljstvo nad detetom, način uređenja ličnih odnosa roditelja i deteta, iznos izdržavanja / alimentacije, jednom doneta presuda koja rešava ta pitanja ne znači da je i definitivna odnosno da nije podložna promeni. Posle pravnosnažne presude o napred pomenutim pitanjima, roditelj ima pravo da traži izmenu podnošenjem nove tužbe. Naravno, nije dovoljno podneti samo novu tužbu, ali o tome u nekom novom teksu.
Autor: Marija Sara Jovanović, advokat
